Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Novi hladni rat?
Savremeni svet

Novi hladni rat?

PDF Štampa El. pošta
Kon Halinan (Conn Hallinan)   
nedelja, 29. jun 2008.

Vojni savezi se uvek reklamiraju kao nešto što proizvodi bezbednost. Praksa je, međutim, obično suprotna. Tako je Nemačka stvorila Trojni savez sa Italijom i Austro-Ugarskim Carstvom kako bi parirala francuskom neprijateljstvu nakon Francusko-pruskog rata. Kao odgovor na to, Francuska, Engleska i Rusija su stvorile Trojnu antantu. Ishod je bio Prvi svetski rat.

Tokom 1949, Sjedinjene Države i Britanija su predvodile kampanju za stvaranje Organizacije severno-atlantskog saveza (NATO) u cilju odvraćanja navodnog sovjetskog napada na Zapadnu Evropu. Kao odgovor na to, Sovjeti su stvorili Varšavski pakt. Svet time nije dobio bezbednost već Hladni rat, na desetine zapaljivih sukoba širom planete i dovoljno nuklearnog naoružanja da se uništi zemlja dvanaest puta.

NATO nastavlja da živi

Hladni rat je možda završen, ali se to ne bi moglo naslutiti na osnovu sastanka NATO u Bukureštu u aprilu. Savez je odobrio članstvo Hrvatske i Albanije, dok je samo francusko i nemačko protivljenje sprečilo Bušovu administraciju u nameri da ovima pridoda bivše sovjetske republike Ukrajinu i Gruziju. Kako je predsednik Buš poručio skupu, „Nato više nije statičan savez usredsređen na odbranu Evrope od sovjetske tenkovske invazije. To je sad jedan ekspedicioni savez koji šalje svoje snage širom sveta kako bi milionima obezbedio slobodnu i srećnu budućnost.“

NATO će uskoro početi da razmešta anti-raketne (Anti-Ballistic Missiles - ABM) sisteme u Poljskoj i Češkoj Republici, koji će navodno biti upereni ka Iranu, ali za koje Rusi tvrde da su ustvari upereni prema njima. Savez je opkolio Rusiju savezničkim državama i bazama, sve više gura Ujedinjene Nacije u stranu, šalje nove snage u Avganistan i sprema se da otvori dućan u pacifičkom basenu. Međutim, politika je u mnogo čemu kao fizika: za svaku akciju postoji jednaka i suprotna reakcija.

Šangaj uzvraća udarac

U ovom slučaju, reakcija je Šangajska organizacija za saradnju (Shangai Cooperation Organization - SCO), organizacija koja obuhvata četvrtinu svetskog stanovništva, od Istočne Evrope do Severne Azije, od Arktika do nepreglednih stepa i planinskih vrhova Centralne Azije. Stvorena je 2001, a njeno članstvo uključuje Kinu, Rusiju, Kazakstan, Kirgistan, Tadžikistan i Uzbekistan. Po rečima uredničkog komentara u Fajnenšal tajmsu, SCO je „sve ono što su Ričard Nikson i Henri Kisnidžer – koji su nastojali da održe razdvojenost Rusije i Kine – pokušavali da spreče.“

Prema kineskom ministru spoljnih poslova, Jeng Điečiju, na sastanku SCO prošlog avgusta u glavnom gradu Kirgizije, Biškeku, dat je prioritet „mapiranju sino-ruskih odnosa i unapređenju bilateralne strateške koordinacije“. Ove dve nacije su se takođe dogovorile da „udruže snage u cilju suočavanja sa drugim bezbednosnim pitanjima, kao deo zajedničkog napora da se zaštite strateški interesi obe zemlje“.

Korisno je potsetiti se da su se pre manje od 40 godina kineske i sovjetske vojne snage sukobile na drugoj strani reke Usuri, severno od Vladivostoka. Prema kineskim dnevnim novinama Narodni dnevnik, na sastanku SCO raspravljalo se o jačanju UN-a i „zajedničkim izazovima s kojima se obe zemlje suočavaju, koji proizilaze iz američkih planova o razmeštanju raketne odbrane koja je uperena ka Evropi i Istoku“.

Kina je duboko zabrinuta sistemom anti-raketne odbrane koju propagira Bušova administracija, jer bi taj sistem mogao da neutrališe Pekingove skromne snage interkontinentalnih balističkih raketa (Intercontinental Ballistic Missiles - ICBM). Ruski predsednik Dimitri Medvedev i kineski predsednik Hu Đintao su 23. maja ove godine izdali zajedničko saopštenje kojim se ABM osuđuje kao pretnja „strateškoj ravnoteži i stabilnosti“.

Samit u Biškeku je usvojio deklaraciju koja neposredno cilja na spoljnu politiku Bušove administracije, između ostalog osuđujući „jednostranost“ i „dvojne standarde“, a podržavajući „multilateralizam“ i „strogo poštovanje međunarodnog prava“ uz podvlačenje važnosti UN. Da li SCO evoluira u politički savez sa jakom vojnom dimenzijom, poput NATO-a? Još uvek ne, ali su njegove države-članice već izvodile zajedničke „anti-terorističke“ manevre, dok je sama organizacija blisko povezana sa Organizacijom saveza za kolektivnu bezbednost (Collective Security Treaty Organization - CSTO) .

Ne-NATO

CSTO, koji je osnovan 2002, obuhvata Rusiju, Jermeniju, Belorusiju, Tadžikistan, Kazakstan, Kirgistan i Uzbekistan. To je punovažan vojni savez čiji su se članovi obavezali da će priteći u pomoć drugim članovima u slučaju napada. Organizacija trenutno razvija snage za brzo reagovanje poput onih koje razvija NATO. M. K. Badrakumar, nekadašni diplomata od karijere koji je bio indijski ambasador u Uzbekistanu, tvrdi da bi se ove dve organizacije u budućnosti mogle spojiti.

„SCO se može usmeriti ka nizu takozvanih 'novih pretnji' [terorizam] umesto ka konvencionalnim oblicima vojne pretnje, dok bi se CSTO bavio održavanjem zajedničkog sistema vazdušne odbrane, obučavanjem vojnog osoblja, kupovinom naoružanja, itd.“

Iste sedmice kada se SCO sastajao u Biškeku, Rusi su objavili svoj odgovor na NATO-ov ABM sistem: vaspostavljanje strateških vazdušnih patrola, poboljšanje anti-raketnog sistema koji štiti Moskvu, modernizacija interkontinentalne rakete Topolj-M, i izgradnja novih podmornica sa kojih se mogu lansirati rakete.

Sledeća stanica: Centralna Azija

Kako bi parirale rastućem uticaju SCO – koji je stekao status zvaničnog posmatrača u UN-u i razvio radni odnos sa Asocijacijom nacija jugoistočne Azije (Association of South East Asian Nations - ASEAN) – Sjedinjene Države su pokrenule „Veliku centralno-azijsku strategiju“ u nastojanju da se ukline između država Centralne Azije i Rusije, i da pridobiju Indiju igrajući na kartu straha Nju Delhija od rastuće kineske moći. Međutim, prema Badrakumaru, deo strategije koji se odnosi na Centralnu Aziju verovatno neće uroditi plodom, uz mogući izuzetak Turkmenistana. S ozbirom da su se Sjedinjene Države duboko zaglibile u Iraku i Avganistanu, „američke akcije u regionu se vrlo nisko kotiraju,“ kaže on.

Možda će Vašington imati više uspeha sa Indijom, ali je očigledno da je gledanje Nju Delhija na SCO dvojako. S jedne strane, mnogi Indijci nervozno gledaju na rastuću kinesku moć. S druge strane, Indiji su očajnički potrebni energetski resursi Centralne Azije. Indija će se verovatno držati srednjeg puta, ne uplićući se u političke saveze ali pazeći da ne učini ništa što bi moglo da poremeti dotok gasa i nafte ka njenim rastućim industrijama. Na primer, Nju Delhi je oštro odbacio napore Bušove administracije da se zaustavi sporazum o cevovodu između Indije i Irana. Ne može se sa sigurnošću reći da li će se SCO pretvoriti u istočni NATO ili ne, ali je ekonomska strana ovog saveza solidno utemeljena u vlastitim interesima.

NATO u problemina

S druge strane, NATO je u problemima. Mada je savez pristao da pomogne u izvlačenju Sjedinjenih Država iz avganistanskog mulja, ne može se reći da su njegove članice oduševljene tim ratom. Na aprilskom sastanku, odgovor na američki apel za dodatne vojne snage bio je u vidu novih 700 francuskih vojnika. Kako ističe Anatol Lieven, profesor Ratnih studija na londonskom Kings koledžu, to je jedan novi vojnik na svakih 400 kvadratnih milja u Avganistanu.

Istina, NATO je podržao razmeštanje anti-raketne odbrane, ali niko osim Vašingtona nije zbog toga otvarao šampanjac. Nekih 70 posto Čeha se tome protivi, dok Poljaci koriste to pitanje kako bi ucenili Sjedinjene Države da im modernizuju vojsku. Kako je jedan američki politički analitičar cinično rekao kolumnisti Fajnenšal tajmsa Gideonu Rahmanu, ABM je „sistem koji neće funkcionisati, protiv pretnje koja ne postoji, plaćen novcem kojeg nemamo“.

Američki ABM program je dosad koštao preko 100 milijardi dolara. Međutim, prema nedavnom izveštaju Kancelarije revizora američke vlade, još uvek nije uspešno testiran sa „dovoljno realizma“. U prevodu: testovi su namešteni. Ako se NATO raspadne a SCO nikad ne preraste u vojni savez, istorija nam govori da ćemo verovatno svi biti na dobitku. Vojni savezi imaju običaj da navedu ljude na pogrešne računice, a pogrešne računice u svetu sa nuklearnim oružjem su opasno loša ideja.

Foreign Policy in Focus

http://www.fpif.org/